Piše Milan Rakovac
I ča ćemo donke sad? Ako oni su našu stvar?
(Arhiva Glasa Istre, Pexels)
Prethodni dio priče pročitajte ovdje.
Ali još se više usplahirio Ive čitajući te iste večeri papire koje su mu donijeli, u jednome od njih, tiskanih na ciklostilu i grubom papiru, jasno je stajalo: "cilj naše narodnooslobodilačke borbe je potpuno nacionalno i klasno oslobođenje naših napaćenih narodnih masa. Naš NOP ne priznaje Rapalsku granicu, Istra je naša, hrvatska"...
– Ahaaaa, ziec!!! – Je reka Ive, i ala zajno h popu.
– Ne more Talijan biti za hrvacku stvar, Ive moj, ma to ča govoriš da je reka, i to ča tote piše; tu su dvi stvari ča ne gredu skupa!
– I ja tako vidin, velečasni. Donke, ča je istina a ča je zmišano tote?
– To su komuništi, samooo, i oni su samo ljudi!
– Latini su Latini, a naši su naši, ča?
– Eeee, najprija da će biti...
– A kako pak donke su skupa?
– To je njihova misal tobože da su svi ljudi jednaki.
– Ter i vi rečete tako?
– Ne huli, Ive, ne huli. Čovik je nesrićnik, a komuništi su prezvirniki i ni njin verovati... Oni bi da hlapci zapovidaju i crikve po Rusiji su požgali i božje sluge tiraju.
– I ča ćemo donke sad? Ako oni su našu stvar?
– Ćemo viti, Ive, ćemo viti... ki je za našu pravicu, valja biti š njin, samo ča prez Boga se ne more...
Prez Boga se ne more!
– Ala mladići naši, junački naprid za našu stvar hrvacku, pak kada dojde ura, vi ćete tornati jopet priko Učke, a mi stariji ćemo biti pronti, pak hudobe latinske...
– Fasisticke, drug Ive, fasisticke! – Dobaci mu Arminio, naprćen ruksakom pred strojem od sedamdesetak mladića koje će tog ljeta 1943., povesti u partizane.
– Da, da... mrske fašište i sve čiste ča su tlačili i peštali našega čovika zajno stirati ća u Taliju. Samo jenu stvar van priporučan mladići moji, a to su i beside našega pravega plovana, prvega mrež naših narodnjaki, PREZ BOGA SE NE MORE...
Pak su došle tobože drugarice i donesle mladićon u buricah njoki i palente i vina za se pokripiti prija nego se levaju priko Učke... pak kus kobasice, sira i kruha za po putu, i to kakovu kokoš pečenu...
Pet mladića, međutim, vratilo se u svoja sela. Arminio je bijesno promrsio Luci kroz zube:
- Prez Boga se ne more, a? Dige al tuo pare... Tako ne gre, eee!!! Se nol saria el tuo pare, ara...
Arminio krišom, li da Luca to vidi, ispruži kažiprst, uz uzdignuti palac, prema Ivi...
Ive je s mukom probijao vlastite staze kroz draču nasuprotnih ideologija, koje su ga bacale u procjepe nerješivih etičkih zamki, tražeći, dakako, uporišta u znanom mu i prihvatljivom, patrijarhalnome svijetu neporecivih moralnih postulata, svijetu koji se pred njegovim očima raspadao; Buog, Pravica, Čovičnost...
Ali ako je s jasnim prijezirom, nadmoćnom aristokratičnošću duha odbacivao lumpenproleterski kodeks divljih, slobodna duha fašističkih batinaša, čija je revolucionarna pjesma "E anche Gesu Christo facceva l’aviatore, invece di benzina pisciava nell motore" izazivala u njemu tek posrprdni smiješak (olakšan, uostalom, ponajprije time što su oni bili drevni mu neprijateljski soj Talijana, Talijanaša, šarenjaka iz njegova vlastita roda)... ovi novi, ovi komunisti poput toga Arminija - koji su, očito, primamili i njegovu vlastitu kćer, krv njegove krvi, dušu duše njegove!!! - gotovo svetačkog zanosa u očima strašno su ga potresali, ljuljajući same temelje njegove hižice duše, hižice i gromače ča su hi didi mu i pididi stolitja zidali mećući kus stine za pas da bi privarili glad; ter ča, su bili za siromaha, protiv svakega bogatuna, protiv laži, dižgracije, mižerije, sliparije, su bili za to da su svi ljudi svejeni ne samo sprid Boga, nego vero i sprid ljudi.
Je, je Ive razumija da imaju račun, nu, ma vero i on je zna da nikada ni verova ten našen težačken kodeksu ča nas je putija da čovik mora biti kristijan i znati potrpiti i glavu sprignuti, da ni na svitu siromahih nego samo linih i delavci. Ter koliko je boti toj dižgraciji ud Jadre tobože fašišta (aj brižni fašišti ko z takovima pensaju naprida!) reka dokle bi leža z domijanon u hladu spod murvaša "a ćapaj se dela, Jadre moj nevoljni, ča ćeš dici dati jisti".
Ma svejeno je dobro zna da je selo prokleto ud Boga, da je siromah u selu vajk i trubast, i lažljiv i ladrun i lakovirac, pak najzad i grd i blatan... I ča, Jadre je vrga na se črnu košulju, i selo mu se drugo ni fidalo rugati, ter vero "bondjorno" bi mu rekli z klobukon u šaki certi ča ga učera anke za hlapca nisu stili uzimati; pak najzad bi se opra i ubrija, plaću potiza, lipo se vero nikako i zagladija u ubliču ud dobrih bokuni ča bi mu svaki veselo ponudija "a hojte, hojte šjor Jadre ćemo kobasice pokusiti", "no kapišo, ča la ga dito lej?", "aaa, venji, venji ke že luganige", "le luganige le me pjažono a mi manjar mašimo še le že dej mjej dobrih susedi, nu,... eviva el gloriožo noštro Duče, o Piere", "a ter vero neka pur viva, viva, nu"...
- Ki je s nami, je s nami, tote ni ča! - mu je reka Miho "Paronov", ča su skupa još kako mladići nakitili dub z narančami: da će skupiti šolde mrež kmeti i dopriti za naš komun prvu hrvacku školu... aaahhllaahlahlaaa, ma da ča ćete vi mižierije pred brgieš... su njin se rugali šarenjaki, a kapo ud Lega nazionale ča je bila puna beči i dicu nan hrvacku tik-tak pričinjala u Talijaniće je reka:
- Scuola Crovata, qua? Quando sulla quercia cresceranno gli aranci!
*Nastavak u sljedećem broju
