Piše Milan Rakovac
Brigada svitanja koja je opljačkala moj mir
(Foto: Pexels, Denis Lovrović)
Prethodni dio pročitajte ovdje.
Polumrak. Zora rudi? Amanecer? Kroz smeđkasta stakla dopire neka blaga svjetlost, kako u crikvi prid Božić.
Ulazna vrata bešumno se otvaraju, prosipa se neka žućkasta i neka još modrikasta i sivkasta neka svjetlost, cijeli zid svjetlosti oštro odrezanih rubova probio se u zrcala za šankom odbijajući se odmah u nestvarnoj refleksiji i drugim bojama, cijelim spektrom, u bezbroj oštrih krakova po stolovima.
Ala naprid, ala naprid, ter smo naši...
Reče niki po našu. Mister protrlja oči, otrči do vrata i pozva ih unutra, rastrči se sklanjajući prazne boce sa stolova, istresajući pepeljare... Ženski hihot zapleše bujno i oblo kao neka čarobna igračka po gostioni... čudna skupina ljudi svih uzrasta, staraca, muškaraca, djevojaka, dječice...
Greg Brnjus šetao je među njima kao paun, ponosno i brižljivo ih posjedajući uokolo.
Misma brigada del amanecer! Kriknu nešto u meni!
Posjedali su svi, Mister je, raznoseći kavu, prolio koju kap meni u krilo, bilo mi mokro i toplo, pokušao je obrisati to, ostala je široka smeđkasta mrlja na mojim »Lee« marinerama.
Ustane neki starac, Mister je već dijelio velike pladnjeve pune pršuta i sira:
AMENAMENAMEN...
»Oče naš koji jesi na nebesima, sveti se ime tvoje,
Gospodine, blagoslovi nas i ove darove koje ćemo po
tvojoj dobroti uživati: Po Kristu Gospodinu našem.
Amen«...
Amen, amen, amen, amen, amen... mrmoljilo oko stola.
Nešto mi se zabode u srce! »Dideeee, dide moj«, urliknulo mi to nešto u srcu!
Greg Sym mi značajno kimao: vidiš, vidiš, aaa?
Did moj Grgo! I tri starca oko njega, braća mu i prebarbe mi Buože, Šime i Ivan, znao sam, jasno, prepoznao sam odmah te naše ruke, taj naš mesijanski pogled...
Ča će moji mrtvi s namon u Tunižiji? A ti drugi? Svi Šimatići zacijelo, te ćoškaste laloke, ta jezuitska uzdržanost. A oni crnci, a onaj indio?
Čaaakooooo mooojjj! Otac mi Jakov poli mater mi Lucu, ča ćeš ti, mamo, ter ti si živa... Ter san i JA ŽIV, ČA ĆU PAK JA MREŽ MRTVIH? Zašto si mu da ime Jakov, o dide?
Greg Symm ustao je, obišao stol, sjeo do mene:
Zato ča je umra prvorojeni Grgo, mali, u zikvi, pak svejeno prvorojenac ima svako pravo pak i suojen drugorojencu more dati sve ča će, a mi drugi: krepa mona! Ča ću ja dati mojin sinon, a? Iš hi una dva lipa črna: »Say hello to your cousin, boys«...
I am Greg N’donga, here is my brother Greg The second...
Aaa, si vidija? Dva Grge iman ja, DVA, magari črna, ma dva Grge muoja i naša!
Que vivan todos los Simatichos! Mi brigada del amanecer!!!
Ala naši! Ala Šimatići! Pokažite našen Grgi škrivanu ki smo i ča smo, povite mu, muoji, povite! Na sve kraje svita rasuti, svih koluori i svake vrajže race i vire i nevire, ma vajk ŠIMATIĆI, vajk naši, vajk trdi, vajk težaki, vični i dugovični, alaaa!
Njegova dva crnčića zapojaše na-tanko-i-na-debelo »Tamo doli poli mora«...
Yo soy Jorge-Hernando Simatich, yo cantare una cancion de nos otros: »Val piu un bicier de dalmato, che l’amor mioooooo«...
Barba-Šime viknu »ne tako z dicon« čovjeku Gregovih godina, »ne tako sin moj«... Sin? Šime je završio prije rata u La Spezia, sin mu Giorolamo Simatelli nestao kao talijanski vojnik kod Staljingrada 1942., mrtav? Živ? »Živ je, živ«, šapće mi Brnjus Greg Symm, Rusi su ga ćapali, e ala in Asia con lui, Urbun Ola in diavolo de su mare... uno mu je sin Grgo, Grgaša, Grgašenjka, une dvi male su šćere mu i unuke Šimine, Tonu i Ola, tamo je brig Tonu-Ola! Aaaa?
Zum wohl! »Cunci cunci na konje«!...
Dreknu ustajući, u SS-uniformi, onaj naš zrman Niemac Simatigg, Schimatitz, ča ja znan...
Posprdno se cereka njegova mati July »Hertzy« Felyessy-Simatigg iz mjesta Iharosbereny zaštitnički grleći živoga sina pokojnoga SS-Simatigga, Gregy se zove, tamo mu žena Gladys O’Donnel-Simatigg i djeca im Jossy i Greg Junior svi doma iz Toronta, Canada...
Barba Ivan je bija finija u Peru, Uruguay? Tamo mu žena, indiana Isadora Omultepec, šći njin Maria-Gracia i njej mulo indio...
Se ustaju, taru usta, stišću si pase, žene zavraćaju rukave... starci, dica, mladići... Šimatići, Šimatići, Šimatići... joh valje ča nas je, joh cila brigada od suncestoka kada valja blago u pašu zajati, na »Rašarku« puojti, loze navarati. Greg uzima češalj i svilenu maramicu iz džepa preko njega pak zasviri, pak zasviri Greg kako bisan najbišnji balun ča je nikada niedan zasvirija, zatopotaju noge Šimatićovih, se rastriplju lipi lasi i črne kose i sure udovičke.
Aaajjjj bilo tako osan daaannn...
Urla Greg Symm, urla, svira i vodi teški naš balun po prokletoj toj oštariji...
Uzeo sam pištolj, htio sam ga staviti na stol, zaplesati i ja s mojim ljudima, ali nešto drugo, netko drugi u meni podigao je moju ruku, tan-tan tan-tan tan-tan-tan i tan-tan tan-tan tan-tan-tan: lupkaju u ritmu baluna naše sudbine...
Pammm, prasne hitac. Prostrana crvena livada prostre se po tirkiznoj košulji Grega Symma... tan-tan tan-tan tan-tan-tan sve tiši i tiši zamirali koraci koraci baluna u stupu svjetlosti ka izlazu iz gostione, a rujno rumenilo, tmasto, mokro, gusto, ljepljivo, sladunjavoga zadaha penjalo se tmasto uza me gušeći me i zasljepljujući i šapčući mi:
Si me! Si me, si! Neka si, gnjusa, neka si, gnjusa...
Mister je nešto govorio policajcu, da pa šta, malo nemira, kakvo zlo što se gospodin, inače pomorac i naš ugledni gost, malo više otkačio i u PRAZNOJ gostioni ispalio hitac iz pištolja, pa šta, jedna mala rupa u zidu...
Zajedno su me odveli na »Učku«.
Sanjao sam to?
Blagi mistral od strane Lyona mreškao je mili moj i tirkizni moj Mediteran, mekoćom djevojačke duše vrat mi milovao dugački tirkizni foulard od teške i podatljive svile, tirkizni foulard kakav možete kupiti u svakoj luci tirkiznoga Mediterana... tirkizni šal berberske boje... a moja BRIGADA DEL AMANECER stalno me posjećuje u zoru, usnulog ili budnog, brigada svitanja koja je opljačkala moj mir te teške tuniške zore...
*Nastavak u sljedećem broju
Povezane vijesti
Podijeli: Facebook Twiter
