Piše Milan Rakovac
Blak
(Pexels/Arhiva Glasa istre)
Da je Ive »Škik« potiega šikurecu kašikare, altroke blak! Forum na Forumu, caffe Forum na Piazza Foro ossia Forvm Romanvm ilitiga Forum, i sav taj dokoni ljudski forum na Forumu zavio bi se u crno i crveno, u tamu i dim i krv i suze. Ne još! »Škik« se samo loptao kašikarom, sumanuti mađioničar tranzicije.
Ive »Škik« još je u tršćanskome jezuitskom liceju kradom čitao Ginsberga i Kerouaca. Izbacili su ga i proglasili nepoželjnim u Italiji jer je na jednoj prvomajskoj paradi umiješan među radnike nosio veliki plakat »FASCISTI MAGNAMERDA – TRST SEDMA REPUBLIKA!«.
- Aj, ja san ti lipo povidala, ja – kršila ruke mati mu Luca – i sad ča? Plovan si moga biti, niškoristi, ter niškoristi...
- A ča delaš ten malen, o Luceee, da vajk škiči?, dovikivale susjede Luci dok je malega Ivu držala na cici.
- A ča mu, dižgracjana, delan, potiže mi cicu kako’j nieni brečić, i vajk viče i škiči... Ala, ala, cikaj, cikaj Škik moj mili, gran popić ćeš biti z takovin glason.
I tako mu osta od matere nadjenut nadimak, i tako on iznevjeri materine nade da će postati svećenik. No, od neugasle ljubavi za beatnike i anarhiste (zato je »morao« u jezuitsko učilište, jer su ga u Puli motrili podozrivo; znao bi se popeti na klupu i uglas čitati Kropotkina ili Bakunjina; zato ga nisu htjeli primiti ni u Pazinsko sjemenište), najizravnije se iskazivala strast za crnom bojom. »Škik« je uvijek bio u crnome, od glave do pete.
Jesu li ga zato voljeli i Ličani, kada je sa 119. brigadom dospio na gospićko ratište, »pravi Hrvat« među »tim čudnim Istrijanima«, koji su vlastite jedinice nazivali »Črna glad«, »Vajk lačni«, »Kaci marini«, »Prči«, »Baki«... Ali i kod njih je, kao i među svima uopće, potrošio taj kredit, kada bi se obligatno zapjevalo »Evo zore, evo dana«, umećući riječi »evo pazinskih purana«, ili »legla dekla pod plovana«.
Ipak, voljeli su ga, kao što su se i skanjivali svi, od tog ludog pjesnika.
- Aj’ pjesmu, Škik...
- Muč’ ni me volja...
- Evo gajbe piva za postrojbu!
- Cccc!
- Eko i važ slanih srdel!
»Runjava je i črna četnička šubara,
črna i runjava moje mala sprava,
već valja te moje male sprava
nego črna četnička zastava,
već neg cila hrvacka država,
pridat ću van sve naše brigade
’ko mi mala svoju bojnu dade,
moju malu cilu namuranu
ja u Liki ona doli u Puli
vajk držin na lasersken nišanu«...
Te duge noći u snijegu... Bez zapovijesti ne smiješ više kresnuti čedama tromblonku. Vrijeme se kratilo kako je tko znao. I jedna opklada pretvorila je »Škikovu« ljubav za crnu boju u pravu moru; da on lipo zna di je svaka naša mina, ter da ne valja sad po snigu, ma ala za pršut i domijanu črnega da će pojti tamo i nazad kroz minsko polje! Ter ala da valja, ko je propjo muškardin: Imao je sreće, prva nagazna »pašteta« samo ga odbacila nekoliko metara, a drugu, kad je na nju pao sleđen od straha, najprije je pritisnuo pijukom, dreknuo »Janjca! Janjca!», zatim podvukao ruke polako pod trbuh na lopaticu, i na rukama se uzvio kao da radi sklekove, ali nisu mu dali janjca, nego između njegovih dlanova ugurali puškomitraljez i polegli ga na ponjavu, »ala šu, sad, stombulaj se!«, otkotrljao se munjevito nekoliko metara u stranu, a ta druga mina načinila je »wwwooommm»«; puškomitraljez ipak nije bio težak kao ljudsko tijelo; blackout, zamračenje, kako didov blak za barke i ŽIVOT DAMO TRST NE DAMO…
I pak su mu morali dati jančića za škomešu, »ma ča si munjen«, su mu rekli, »janjčića na minu!«… Janjčića su bili spekli, njegovi kumpanji su jili, Ive je gleda i niš ni vdija sprid sebe, i muča…
Pribirao se, ništa nije vidio, blak, blak, blak, ma ča san slip?, sjećajući se didove štuorije, donke hlapci su gospodaru si ukreli ćap ovac, tobože da su njin hi ladri pokreli..
- Dide, ča si ti bija mrež hlapci eli mrež ladri?
- Muč’ kad ja predikan, huncute. Ladri su platili ča i niš, za prežu tabaka, i prodali ćap ovac u Limu Ćozotan, ma su hi Ćozoti ben uslipili, ter vero neka su, samo ča Krstijan Slavinac Latinu ne smi nikad verovati, ki su njin ti Ćozoti vero platili po z bieči, a po z pedesiet baril slanih srdel, a di ćeš ti slane srdele prodati.
- Je, je, dide, kapin, ši, samoooo... povi mi, nu, za ta blak.
Blak je bio masni, tekući, gusti crni otpad što su ga skupljali u bačve, u gradskoj plinari tamo proti Fischerhütte. Blak je bio, po katramine i po svega črnega naftnog otpada, inšoma, za pegulati barke nu, podmazati podvodni dio. »Titini«, Talijani ča su bili komuništi i proti Talije, skupa z našin aktiviston mladetinon del skoj ča će reći »kamo te pošalju – tamo hoj!«, su uzimali ta blak i pisali revolucijonarne i napridne parole po Puli, sve do 1947. kad su Savezniki rekli da Pula je naša.
Luca je čuvala stražu, a Toni »Moniga« i Arminio »Caballero« – ma ča su ga potle krstili njegovi kumpanji »Blak«, su pisali parole: »Non vogliamo pan bianco Inglese«, »W Tito«, »Zivila hrvacka Istria«..., i propjo »Caballero« munjeni se je fida ma jušto na kazarmu ud bakulineri, policija saveznička ma sve su bili fašišti de prima ora, napisati »Tito a Pola – baccoli in cariola«. Luca je puna straha gledala ča oni pišu, »a brže, drugovi, brže«, i ni vidila policaje kako se šegaju.
Toni je pobiga, Arminija su ćapali, i njihov kapo, niki Mrak ča se je bija prikrstija u Marachi i ča su ga njegovi fašišti imali već strah nego ud partizani i zvali ga »El S’ciavon«, je zlija nesrićnen mladiću na glavu pun šić tega blaka. Biža je, sirota, po Puli, i za njin su ustajale črne stope; iš propjo ta tote je njegova...
*Nastavak u sljedećem broju
