Piše Milan Rakovac
Drug u zabludi
(Foto: Pexels, Denis Lovrović)
Nešto kasnije, Brnjus je shvatio da nikad ne znaš tko ti je neprijatelj, a tko prijatelj, i javno se odrekao svojih anarhističkih načela, stekavši odmah zvanje »kandidata« za prijem u KPŠ kao »drug u zabludi«. Sumnje je odagnao kao dobrovoljni pripadnik streljačkog voda što je egzekutirao anarhističko-trockističke zavjereničke svinje.
Tako se pred uperenim puškama njegova voda našao i drug mu Fulgencio Muńoz y Morales, optužen da je pripadnik rečene Brigade del amanecer, što je on uzalud poricao. Iz gomile zaplijenjenog oružja agenata Trockog i imperijalizma, Brnjus je izabrao Fulgencijevu »astru«... Fulgencio je na strijeljanju povikao »Que Viva la Revolucion Obrera«, Brnjus je na komandu »Fuego!« htio gađati u komandira voda, Bugarina Stolu Mineva, ali nije pucao ni u nj, ni u Fulgencia, nego u zid iza svoga druga, detalj zanemariv, primljen je u KPŠ, zatražio kao talijanski subjekt prijem u KPI i bio primljen, i zna on, evo sada u ten posranen Tunisu... da je ipak on ubio svoga druga Fulgencia…
A plači, donke, Brnjus, plači. Imaš ča plakati...
Da ne, da to ni niš! Ma ča još je tega? Još je tega, još ufraškala pištuolica z moje ruke, još tić moj, zrman moj mili. Povi, ko ćeš, ko ne, muči...
A znao sam da moram smjesta otići, da je sasvim sigurno uplovila moja »Učka«, da sam pijan, da je ovo monstrum, da je moga roda, dakle da sam i ja on, ogrezao u čvrstoj niti zla što me vezuje s njime htio ja to ili ne... Nisam mogao otići, nisam ŽELIO otići. I Brnjus se ispovijedao svome rodu, Bilfo, zrman...
Petainovci su ga 1940. htjeli predati Nijemcima, izvukao se kao »Soggetto italiano«. Predali su ga Italiji.
U Milanu je dobio dobrih batina i ricinusa na litre, ali dobio je natrag i svoju »astru« - potpisavši obavezu da će raditi za OVVRA, obavezu koju je iskreno i radosno potpisao (»ča je besida, besida je drek, kad je glava na cuoku«...) da će karabinjerima javljati za slavokomunističke stvari tamo u Raši di su ga vrgli za minadora... Čim je napadnuta Jugoslavija, sjekiricom je ubio Giulia Sinosettija, fašista, nadzornika svoje smjene i ujedno sirotinju kakav je bio i sam, naprtio na pleća sanduk dinamita i krenuo priko Učke, u partizane. Giuliov brat Mario, i naš suseljanin, zakleo se da će mu to naplatiti, što se i obistinilo.
Nedostajali su kadrovi u Gorskom kotaru, drug Španac je brzo dogurao do komesara bataljona, jedva izbjegao strijeljanje kad je jednom pijan zapjevao »ja njet savjetskij, ja njet kadjetskij, ja toljka ruskij anarhist«, spasio se tvrdeći da je pjevao ja njet savjetski anarhist, ja toljka ruski komunist, te da on, uostalom, ruski ni riječi ne zna. Smijenjen je, izbačen iz Partije. S izvidnicom, uletio je rujna 1944. u njemačku zasjedu, rekao je da radi za OVVRA, »ach, so«: predali ga onima »dell ultima ora«, pripadnicima Republice Sociale u Sutlavrieču, to jest - Mariju Sinosettiju (giá Sinosichu, giá Sinožiću). Mario ga istukao i popljuvao na pjaci pred ljudima, odveo u kasarnu, natjerao da iz svoje ruke i iz svoje »astre« ubije Staneta Jakovina, zarobljenog partizana iz Brkinske čete...
Iako pijan, skočio sam srušivši stolicu, pokušao dohvatiti pištolj, odgurnu mi blago ruku, htjedoh ga ošamariti, samo me taknuo kažiprstom i skljokao sam se na pod. Ustao je, nježno me ogrlio ispod pazuha i postavio na stolicu.
Whiskey, Boy!
Ne pijen ga ja z gnjusi!
Z gnjusi ne, ma zrman je zrman, ča, zrmanić?...
Pijmo! Ter pijmo, ter ča je čovika ubiti? Neprijatelja more ki će, ma svoga! Ahaaa!
Njente! Viva la muerte! Abajo la inteligencia! Pijmo! I ča, u TODT s namon, za Niemce delati. I ča sad? Se stanen na tega ešeše ajzenban-tehnika Grgu Šimatića, se stanem na se...
Da! Ti ne znaš za barbu našega ča je na ferovije poša austrijske?
Kojega barbu, ča si spameti?
Brata tuoga dida, i brata muoga oca, Buože?
Čuja san reći...
A si čuja, prvorojenac ud prvorojenca, si čuja? Ben, slušaj i zapoštaj, ča ste vi prvorojenci Šimatićovih suojoj krvi delali, slušaj i zapoštaj, pak meni grišniku sudi: Ta Buože, kako i još tri druga brata, je mora puojti trbuhon za kruhon, mista je doma bilo i intrade samo za prvorojenega, ma ne za druge. Ben. Buože je usta u Vilachu, potle prve vuojske, kapiš, se uženija za niku Ungerežu, Rumenu, ča ja znan, kurbu i niškoristi, i ča, svojen prvorojenen je da ime Grgo, ma nu, Gregorius Schimatitz, da bi tobože ča njemu dopalo tamo doli na didovini kada prvorojenci pokrepaju, krepali da bite, ter da bi vas kuga sve na svitu prvorojence pobila... Oštariju je kupija Buože, malega u škole, tecnico de ferovie je zaša van, i ala moj zrman, delavac i šočališt (mi je reka Fulgencio, šočališti su huji nego fašisti) u NSDAP, za naprid bolje hoditi, i ala u ešeše...
Ni meni živlienja, vidin ja, kantajući z tin tudeškin zrmanom »cunci, cunci na konje vuk ti majku zakolje« e »giro, giro tondo«, u oštariji u Kastvu di je svaki drugi za partizane bija eli mrež njih. Revolucija prokleta bila je zator čovika, ko je ukusiš, niš drugo ti ni slatko. I ala je na urlaub, Sinožiću ovcu jarušicu, uon meni muoju pištuolu. Ja nazad, ala zrman Grgo, ja ten ešeše, vir gen trinken...
Ta Mario fašišt tebi je pištuolu da za uovcu?
I uon je dela suoje kalkole, Merikani su bili jur blizu Milana. Ben. U Kastvu u oštariji napijen ja dobrin vinon tega zrmana, ča ću, moran kožu si kupiti, namignen niken frkalasu ča san zna da se z partizani miša. Nuoć gre i gre, vrime je za spati, Gregorius zrman mi ne zna da će za vajk zaspati... Zajdemo van, mladići za nami, »hände hoch!«, viču mladići, Gregorius me pogleda tako da ga nikad drugo zabija ne buden, me pogleda i klima z glavuon kako da bi reka »a lip si mi ti zrman«, pak da će ujti, di ćeš pijan pištuoli ujti, zadila ga je muoja »astra« posrid sride srca, njanka joh ni moga reći... i ala ja z mladići jopet u jedinicu, za konjovoca, ma TODT ne moreš sakriti ni uprati, a forši je i Mario posla ča reći za me... Nikad me nisu drugo za suoga pripoznali... A još da su znali da san zrmana ubija, krv suoje krvi prolija...
*Nastavak u sljedećem broju
Povezane vijesti
Podijeli: Facebook Twiter
