Piše Bojan ŽIŽOVIĆ

1001 NEDJELJA Ležao je tako čovjek, nepomično, a dvojica mu se približavaju, s noge na nogu, jednom su ruke u džepovima kaputa, drugi ih drži za leđima

  Hodao je normalno, čak zastao kod jednog izloga, pogledao se, čupnuo dlačicu iz nosa, zadržao je između palca i kažiprsta, pomirisao i obrisao o hlače. I onda nakon par koraka samo pade. Niti se spotaknuo, niti su mu noge prethodno zaklecale. Pao je licem pravo na asfalt, kao da u njemu nešto traži, da je to nešto upravo pobjeglo od njega pa ga valja uhvatiti dok je još vrijeme

Bojan Žižović (Snimio Milivoj Mijošek)

Bojan Žižović (Snimio Milivoj Mijošek)


Gdje smo ono stali. Dakle, čovjek se odjednom srušio, ničim izazvan, samo je ljosnuo na asfalt, a ništa nije slutilo da bi se takvo što moglo dogoditi. Hodao je normalno, čak zastao kod jednog izloga, pogledao se, čupnuo dlačicu iz nosa, zadržao je između palca i kažiprsta, pomirisao i obrisao o hlače. I onda nakon par koraka samo pade. Niti se spotaknuo, niti su mu noge prethodno zaklecale. Pao je licem pravo na asfalt, kao da u njemu nešto traži, da je to nešto upravo pobjeglo od njega pa ga valja uhvatiti dok je još vrijeme.

Ležao je tako čovjek, nepomično, a dvojica mu se približavaju, polako, s noge na nogu, jednom su ruke u džepovima kaputa, drugi ih drži za leđima. I zaustave se oni, iako nekako nerado, kod ležećeg i promatraju ga, ne saginju se, samo promatraju. 

Privremeno mrtav

- Jel' mrtav?, pitao je onaj s rukama u džepu.

- Kako to mislite je li mrtav? Zar je Vama svatko tko leži mrtav?, uzvratio je onaj s rukama za leđima.

- Nije, ali ovaj bi mogao biti. Tako se srušiti i ostati živ… Ne znam.

- Što jest jest, zviznuo je lijepo o pod. Čulo se kad je glavom lupio o asfalt, ali to opet ne znači da je mrtav. Ozlijeđen svakako, ali mrtav, to je već upitno.

- Rekao bih da je, ako već nije mrtav, sigurno teško ozlijeđen, konstatirao je onaj s rukama u džepovima.

- A možda je i mrtav, vratio je onaj s rukama na leđima priču na početak.

- To u svakom slučaju dolazi u obzir. Pri svijesti nije, jer bi jaukao. Slažete li se?

- Ne znam, ne znam kolega. Možda jednostavno ne može jaukati, možda je mutav, ili nešto slično.

- Kako mislite slično? Što može biti slično mutavosti? Nemojte biti smiješni. Da je pri svijesti, pokušao bi se pridići, pomaknuo bi ruku, nogu, makar i jedan prst. Ne, ne može biti pri svijesti. Tu ostaje otvoreno samo pitanje je li mrtav, kazao je onaj s rukama u džepovima.

Zatim su obojica nagnuli glave prema čovjeku koji je ležao, kao da se klanjaju kakvoj dami prije no što će je zamoliti za ples.

- Što Vam se čini, diše li?, upitao je onaj s rukama za leđima.

- Ne bih rekao.

- Onda je mrtav. Ili barem privremeno mrtav.

- Kako mislite privremeno mrtav? Ili je mrtav ili nije, nema tu treće opcije. Nisam još čuo da je netko privremeno umro, ljutito je rekao onaj s rukama u džepovima.

- Dobro, možda se nisam najbolje izrazio. Htio sam reći da ga se možda može oživjeti.

- A što bi se čovjeka oživljavalo? Kakvog bi, pak, to imalo smisla? Čovjek umre i Vi ga oživite. Kakve su to lakrdije.

- Ne, ne, kolega, Vi ste sve krivo shvatili. Nisam ja o tome. Recimo, da doživite infarkt, srčani zastoj, što se možda dogodilo i ovom nesretniku, i dalje Vas netko može spasiti pravovremenom reakcijom, oživjeti Vas, iako ste već gotovo bili mrtvi, kazao je onaj s rukama za leđima.

- Sad ste rekli ključnu stvar: gotovo mrtvi, dakle ne mrtvi.

- Onda se ispravljam: bili ste mrtvi. Jer srce Vam je prestalo kucati, što znači da ste mrtvi.

- Ne mora značiti. Meni je moglo srce stati, što se možda dogodilo i ovom nesretniku, ali još uvijek imam sve vitalne funkcije. Dakle, rade mi i bubrezi, i mozak, i sve te neke nužne stvari, što znači da nisam mrtav. O tome Vam govorim, kad umrete, kad sve u Vama prestane funkcionirati, onda ste mrtvi, i nema tu nikakvog oživljavanja, slavodobitno je zaključio onaj s rukama u džepovima. 

Prilično labavo

- Želite reći da ovog nesretnika ne treba oživljavati?

- Ne, ne, ne, nemojte stavljati Vaše riječi u moja usta. Za početak, ja nisam rekao da je ovaj nesretnik mrtav, već da bi mogao biti mrtav, a to je sasvim različito. Mi još uvijek ne znamo što mu je, je li imao infarkt, moždani udar, možda mu je puknuo čir na dvanaestercu, svašta je moguće, ili je naprosto pao.

- Kako mislite naprosto pao? Pa ne padaju ljudi naprosto tako.

- Upravo suprotno, padaju kao od šale. Želite reći da se nikada u životu niste spotaknuli i pali.

- Jesam, ali obično je ispred mene bila kakva prepreka, nesmotreno zapinjanje o stepenicu… A ovaj nesretnik nije imao ništa pred sobom, samo ravni asfalt.

- Kolega, kolega, moj dragi kolega, pa zar Vi zaista ne vidite kuda hodate, zar ne vidite te rupe u asfaltu, tu neodržavanost naših ulica?

- Kako ne bih vidio, naravno da vidim, ali ovdje, gdje je ovaj nesretnik pao, nema nikakve rupe, primijetio je onaj s rukama za leđima.

- Tu ste, doduše, u pravu. Ali sve drugo Vam je prilično labavo.

- Kako mislite labavo?

Onaj s rukama u džepovima je nastavio niz ulicu, dok je onaj s rukama za leđima još kratko promatrao ležećeg čovjeka. Zatim se i on zaputio za onim s rukama u džepovima. Čulo se još samo: "Oprostite kolega, ali kako to mislite labavo? Objasnite, molim Vas."

Povezane vijesti


Podijeli: Facebook Twiter







Vremenska prognoza

Podaci preuzeti sa: www.yr.no


Web kamere

Pula

Pula: Forum
Pula: Forum

Pula

Pula: Amphitheater
Pula: Amphitheater