PIŠE BOJAN ŽIŽOVIĆ

GRADSKA ŠTORIJA Da prostite, smrdi

(N. LAZAREVIĆ)

(N. LAZAREVIĆ)


Možda sve to ima smisla, možda šetnja opustjelim gradskim ulicama i… opet sam ugazio u drek, da prostite. Pa zar ti ljudi nemaju nimalo kulture? Zar ne mogu ni za psom…? A taman sam krenuo o smislu, jer sve me to nešto muči, pritišće u grudima. Ali ne mogu više o tome razmišljati kad smrdi. Užasno smrdi. Podsjetilo me to na priču jednog mog znanca, poznatog književnika, neću s imenom jer se svi nešto tužakaju kad im ga spomeneš bez njihove privole. Uglavnom, on s djevojkom na plaži, leže, gledaju naravno u zvijezde, treba pasti i prvi poljubac. On joj se približava, dodiruju im se usne. A njemu smrdi. I misli si: Zar to ljubljenje tako smrdi? I psuje, jer puno psuje. I dižu se njih dvoje na noge, jer i njoj smrdi. Jedan drugome smrde. Legli su u neki drek.

A cipelu nije lako očistiti. Uzeo sam one čačkalice za uši, one s vatom na vrhu. Ali sve mi se nekako želudac okreće. Ne znam što ću. Hoću li cipelu baciti u smeće? Što ću onda s onom preostalom? Mogu li kupiti istu cipelu, ali samo desnu? Zašto cipele prodaju samo u paru? Upravo bi ih zbog ovakvih situacija trebali prodavati na komad. Uđeš u trgovinu i kažeš: Ugazio sam u drek s desnom cipelom, broj 42. I trgovkinja ili trgovac te ne gledaju u čudu. Naprotiv, znaju da je to realan problem. Pa ti odmah donose nekoliko cipela da vidite hoće li pasati uz onu drugu, čistu. Pažljivo uspoređujete i nalazite idealnu kombinaciju. Ja bih kupio tu cipelu, kažete. A ona ili on se podsmjehuju. Može samo u paru, kažu. Ali ja jednu cipelu već imam.

I tako ti drek može zakomplicirati život, čiji je smisao ostao nedorečen. Jer smrdilo je. A vi niste mogli razmišljati uz takav smrad. Jer drek smrdi. To nije upitno. (Bojan ŽIŽOVIĆ)

Povezane vijesti


Podijeli: Facebook Twiter