"Ma manikomijo! Niš' više od tega. Ne volim se više voziti autobusima. Još su mi samo breki falili". Požalila mi se nekidan, onako usput, starija dama koja smatra da bi vožnja u pulskim autobusima trebala biti kulturnija nego što to jest.

Najviše je zamjerki imala na to što su neki od autobusa toliko oblijepljeni reklamama da se kroz njih više niti ne vidi van. I tu je u potpunosti u pravu. Natječajima traženi autobusi žute boje, da bi bili prepoznatljivi i u bojama grada, sada se šarene. Neki od njih su toliko maskirani raznoraznim reklamama da izgledaju kao papagaji. Doduše, izvana su slatki, ali iznutra i nije ugodno kukati kroz one rupice. Reklame bi, razmišljam, trebale donijeti dodatni profit, a on možda i moguće smanjene cijene vozne karte?

Što se tiče breka, tu se s gospođom ne bih složila. Ja sam neka nova generacija koja voli pse k'o vlastitu djecu. Nekome posve shvatljivo, nekome neprihvatljivo. I to mogu razumjeti - smetaju im dlake, njihove prljave šape, ne žele da im sline uz glavu, možda ih se samo boje. Meni sve to ne smeta i zadovoljna sam da psića, ako zatreba, mogu prevesti i autobusom javnog gradskog prijevoza. Iz vlastitog iskustva kao putnika tvrdim da problema s psećim suputnicima nema - pristojni su, ne smrde, ne laju. Čak su uljudniji od mnogih putnika. Slađi svakako!