PIŠE ROBERT MATTEONI
Čuj njega, on meni….
Bilo je to negdje sredinom 1970-tih godina. Trenirali smo na starom gradskom stadionu, mi pioniri Istre, učeći od Ivana Bezjaka tehničke vještine nogometa. Skučen prostor, u polukrugu iza gola, šljakasto, neravno, a lopte teške i kvrgaste. Nije bilo čudno kad bi nam pobjegle na šljakastu, ajmo je nazvati atletsku stazu. I jednom sam tako krenuo po loptu te u nekom svom filmu promišljanja čuo krik "Pazi mali…". U trenu sam vidio tog snažnog tipa kako me pokušava eskivirati, jedva se održavajući na blatnjavoj šljaci. I da, usput je brojio sve po spisku meni i nogometu. Ta prva slika doživljaja tog korpulentnog tipa, tko bi to tada znao, ostat će zapravo konstantnom u daljnjih 35 godina koliko smo se sretali na različitim punktovima svakodnevice i profesionalnih etapa.
