Sve miriše na potop

(N. LAZAREVIĆ)

Sve mi to nekako smrdi na potop. Dobro, nisam neki optimist, ali ni defetist. Možda sam mogao napisati da miriše na potop. Onda bi to zvučalo malo manje grubo. Ali sve je jasno, potop je potop, tu nema puno nedoumica. I ne mislim pritom na vremenske pojave, litre vode po četvornom metru koje se ne mogu uvući ni u kakav odvod, a kamoli onaj zaštopani. Iako je i takav potop nezgodan. Mislim više figurativno. Potop, braćo i sestre. Biblijski.

Pričam o tome s prijateljem na Forumu. Pitam ga za njegovo mišljenje. A on samo gleda u daljinu. Jer zna da me nervira kad netko kima glavom, ne možeš mu pogled uhvatiti koliko mu se glava trese. Najradije bih je rukama, tu glavu, uzeo i zaustavio. Zato je najbolje gledati u daljinu. To uvijek djeluje pametno, zamišljeno, znakovito, proročki. Bilo bi još dramatičnije da ti dim suklja iz nozdrva, kao da ćeš se zapaliti, iznutra. A unutra niti malo žara. Nigdje. Ni žeravice. Sve nekako hladno. Da se naježiš.

Gleda tako prijatelj u daljinu. A na Forumu nema neke daljine. Možda malo tamo kod Augustovog hrama. Kroz onaj park koji gleda na Pulski zaljev. Ali to se ne računa kao daljina.

- Potop, stari, kažem.

- Da, uzvraća.

A ne sluša, znam da ne sluša, imam tog nekog životnog iskustva. Mada ti za ovo i nije potrebno iskustvo. Vidim da ima čepiće za uši. Nitko nikoga danas ne sluša. Živimo u gluhom stoljeću. Zato u jedan sat po noći ugostitelji, koji brže-bolje zatvaraju svoje restorane u centru grada čim zamiriše na temperature ispod 20 stupnjeva, s uređajem za pranje, onim pod tlakom, ispiru svu šporkicu s inventara. Nitko ih ne čuje. Svi s čepićima u ušima. Spavaju kao da ne postoji sutra.

Vadim prijatelju čepić iz lijevog uha i mirišem ga. Očito uho nema mirisa.

- Potop, ponavljam.

- Gdje, panično pita i pritom diže noge s poda, kao da mu ispod njih prolazi prelijepa Mrežnica.

- Ma, to ja više figurativno.

- A, dobro, s olakšanjem spušta noge.