Najlakše je gledati u tuđu kortu i dijeliti packe susjedu koji nije obrezao živicu, okopao vrt, ofarbao ogradu… Upravo to čini Grad. Zaviruje u tuđe korte, nabija ljudima na nos da nisu sredili fasade, a onda zgradu u svojem vlasništvu prepušta zubu vremena, čeka valjda da se kamen pretvori u prah. Stari grad, ali i ne samo taj povijesni dio, doista je u katastrofalnom stanju. Dođe čovjeku da kupi šljem na sajmu u Ciscuttijevoj pa da u miru može prolaziti ispod prozora koji se drže za dlaku od jajeta, ispod krovova na kojima crjepovi glume Primoža Peterku, ispod fasada koje se odvajaju od kamenih pročelja kao ulje od vode. Šljem, šljem, kažem vam. Neće nama nitko militarizam izbijati iz grada.

Dakle, govorim o zgradi između Kandlerove i Ulice Riva. Piše u zemljišnim knjigama da je u vlasništvu Grada Pule. Oni kažu da su je predali Politehnici, Politehnika im je vraća, oni još nisu zaprimili dopis. A zgrada samo čeka neku jaču buru ili jugo. Svejedno joj je. Samo da padne. Jer kome se da stajati na krhkim nogama, bez krova i prozora, s rupama po čitavom tijelu. Mogla bi u takvom stanju nekoga i povući za sobom, kuće i kućice koje su spojene s njom. Jer ne može ona više biti obzirna.

Zato bi Gradu bilo bolje da zaviri u svoju kortu, da pogleda zgradu koja je na nekoliko desetaka koraka od Palače, a ne da drugima soli pamet i sa sebe skida odgovornost trulosti starog grada.

Povezane vijesti

• GRADSKA ŠTORIJA: Bagerima na sjećanja
• GRADSKA ŠTORIJA Predstave bez odgovornih likova
• GRADSKA ŠTORIJA Filmski grad za smrtnike