Skupljači perja

Ilustracija (Unsplash)

Dolazi zima, hladna i duga. Bura je, izvlačim koltru od perja, nek se prozrači. Koltra, punjena perjem kupljenim od vojvođanskih Cigana, koji su dolazili u Pulu do unazad 35 godina. Prodavali su najfinije guščje perje. Skupljači perja.

Kupio bi se inlet, sašile dimenzije koje trebaju i proštepalo. Svakih par godina, rašilo, opralo perje, osušilo i napravila nova koltra. Koltre koje su za razliku od vunenih, bile lagane, a tople. Na kraj kreveta majka bi mi stavila zagrijanu ciglu od terakote, odjevenu u dekicu da mi grije noge.

Pamtim da mi je bilo hladnije nego sada, iako mislim da mi je bilo hladnije zato jer nismo imali adekvatnu obuću, nije bilo doposci ni cipela s debljom gumom kao izolatorom. A i odjeća je bila kakva je bila. Vunene kape, rukavice, koje su bile dosta neugodne za nositi, grebale su ako vuna nije bilo fino obrađena.

Miris perja kad bi se ubila kokica. U Šijani je puno ljudi držalo kokice. Piliće se kupovalo u pazinskoj agrariji na Punti, ili Veterinarskoj stanici, a išlo se i u Agrokoku koja je prodavala stare kokice. Hranilo ih se šemulama, starim kruhom otopljenim u toploj vodi, kukuruzom, ali bi ih znali počastiti i puževima, bez obzira što su veselo šetale vrtom.

Uvijek je bio problem tko će ubiti kokoš. Još se sjećam mirisa perja, kad bi se kokoš očerupala, ali i mirisa fine juhe, šuga. Šugo od peteha na svinjskoj masti, koja se čuvala u posudama od žmalte. Kako je to bilo slatko. Kapula, česan, bašelak, mažurana, malo ružmarina, salvija, peršemul jako rijetko, nije ga bilo. Domaći fuži na žbicu.

Sve pasiva, sve će dojti na svoje, snamom ili bez mene...