Perspektiva

(Snimio Duško Marušić Čiči)

- Sve je otišlo k vragu. Ili sam ja staromodan pa se ne znam prilagoditi. Ne grije me ništa. Ne znam što mi je. Ovo vrijeme me ubija. Ne mislim na ovako bezvezan dan, već na koronu. Ne bojim se nje, već se bojim što će biti s ljudima, jada se jedan Puljanin prijatelju dok čekaju u redu pred poštom u Šijani.

Bio je to Dan R, Dan računa, kada svi oni revni građani, mahom penzioneri, stanu u red za plaćanje režija. U ova prorijeđena vremena gužva ispred pošte je pravi gušt, mjesto za socijalizaciju. Još kada se uzme kava iz obližnje pekare, pa neko pecivo - pravi trenutak za mali razgovor. Kao nekada, ali s nogu. Ali s maskicom. Ali na udaljenosti. Ali…, dobro je dok i to možemo.

- Zamisli da sam se rodio 1890. godine. U najboljim godinama ulovio bi me Prvi svjetski rat, pa španjolska gripa. A nismo imali ovo što imamo danas. Doma si na toplom, televizija, kompjuter, rad od kuće. Pa svi mogući vitamini, lijekovi, a evo, sada će i cjepivo. Kako je i ono nekad prošlo, tako će proći i ovo. Nije to ništa novo, smireno će drugi prijatelj.

- Ma, šta nije novo? Njima je nekad bilo lakše jer nisu ništa znali, a mi danas sve znamo, ne da se prvi.

- Ne znamo, nego imamo previše očekivanja. Sve je stvar perspektive. To ti je kao i s ovim redom. Možeš stajati i nervirati se jer dugo traje i nikad kraja, ili se ne nervirati. Situacija je ista. Red se zbog toga neće ubrzati, a ti ćeš i dalje stajati.

- Imaš pravo, klima glavom i ovaj drugi i onda dobaci: "Čini mi se da su nekada u štrudlu stavljali više maka".