COVID-19 u glavi

Nešto me tu stišće oko pluća. Baš tu između rebara. Nije da me onako boli, ali je prisutna neka nelagoda. Tko zna, možda je korona?, zabrinuto priča Puljanka svojoj prijateljici. Ova je sluša i nadovezuje se. "Ni meni baš nije najbolje. Sva sam nekako umorna. Navečer sam pomislila da imam temperaturu. Izmjerila sam. Srećom, ništa. Ali, umor je konstantan. Nisi pametan", kaže i zabrinuto udahne

Dobro da je uzdahnula jer da se zakašljala, situacija bi tek bila ozbiljna. Točno, u ovoj nenormalnoj situaciji strah generira paranoju. Nisi pametan. Gubiš zdrav razum. Izgleda da korona ne lupa samo na pluća, već i u glavu. Bez pogovora da se svi trebamo pridržavati mjera predostrožnosti i da je situacija alarmantna, ali čini se da se više ne zna šta je stvarno, a šta placebo.

Podsjeća me to na situaciju s ušima u kosi. Kada netko pokupi uši, odjednom na spomen istih odmah vas počinje svrbjeti glava. I to traje i traje. Iako se to dogodilo nekome za koga ste čuli ali niste bili s njim u kontaktu. Svi smo to prošli. Prvo kada smo bili klinci pa dobili uši. A onda kada smo dobili klince pa bi na spomen da su se uši pojavile u školi, čitavu obitelj, osim onog "napadnutog" djeteta, počela svrbjeti glava.

A sada - da su barem uši! Zatvoriš se dva dana u kuću, netko ti pročešlja svu glavu. Četkaš i pereš, u najgorem slučaju promijeniš frizuru, odnosno ošišaš se. Poslije korone, čini mi se, netko će nam trebati dobro pročešljati glavu, ne izvana, nego iznutra. Jajašca, odnosno gnjidice straha još će dugo živjeti. Za sada ih ubija udaljenost od dva metra, pranje ruku i izbjegavanje mjesta gdje ima ljudi. Kažu da im godi i D vitamin, odnosno sunce, ali samo kada si sam ili se na plaži ponašaš kao da si stranac pa si sramežljivo udaljen. Zato, polako! Festina lente! Pamet, a ne COVID-19 u glavu.