Piše Milan Rakovac
Naš paštroć, miš-maš, galimatijaš, je u mojoj krvi
Osamdeset i četiri godine mahnito se češljam, ne svaki dan, ponekad, ali cijeloga života, aluminijskim češljem načinjenim od oplate Flying Fortress B-17 Boeing. U petoj godini života mati me znala počešljati njime i pamtim samo jezu od metalnih zubaca koji bi katkada zastrugali lubanju. Bojao sam se da će mi se zupci zabiti u glavu. Kada su mi ubili oca i djeda, netom ušavši u šestu godinu života, postao sam najstariji muškarac u obitelji. Je li mi zato mati gotovo svečano naredila da se od tada moram sam češljati. Nije me više boljelo, ali sam se bojao da hoće: mamilo me da aluminijske šiljke ubodem u glavu. Nisam to učinio, naravno, ali sam pokušavao. Pokušavam i danas. I baš zato se češljam njime, neki moj mistični izazov, sanjajući da sam Džani Ou i bombardiram Pulu i iskačem padobranom gledajući dolje maloga sebe kako zurim u sebe na nebu. To je da se sjetim straha? Da ga otjeram?
