Pošto-poto

Otvorio se City Mall. Jurim na novinarski zadatak već u 8.30. Urednik kaže bit će navale, snimi tiskanje pred ulazom. Kad ono ležerica. Svega nekoliko penzionera. Ostali još spavaju. Ili su na poslu. Više ih je u novom Leggiero Loft baru, još piju kavu. Nisu dovoljno budni za šoping. Ili ih nisu privukli stari brendovi kojih već ima u Puli. Ulazi dućana ukrašeni su balonima. Iz izloga iskaču crvene brojke: 10, 20, 50 posto. Zov popusta miluje uši.

Dva sata kasnije situacija se zaoštrila. Puljani svih dobi razmilili su se centrom. Stariji radije kupuju potrepštine za kućanstvo. U velikim vrećama nose poplune, plahte. Kupuju sitnice za dom, božićne poklone. Nije ih briga za obleku. Mlađi bi se radije modirali. Odjeća im je bitna.

I ja sam se nameračila na novi centar. Kad sam već tu, po zadatku. Pošto-poto želim povećati nacionalni BDP. Novčanik mi je pun love, kupit ću nešto lijepo. Ali, čim sam ušla u tu gungulu, umorila sam se. Želudac mi kruli. Osjećam glad vučjeg čopora. Nije dobro popiti kavu na prazan stomak. Trk u McDonald's. Kupujem pohani sir i neki skupi smeđi kolač. Ajde, dajte i jogurt s mueslima i voćem. Kad sam već tu. I čudim se zašto sam to kupila. Jest da izgleda lijepo, ali muesle baš nikad ne jedem. Radije bih nešto toplo na žlicu. Ili par feta pancete s kruhom. Od toga nisi gladan pola dana. Ali nema je u ponudi.

Sad sam već mrtva umorna. Sjedam na kavu. Lova je još u džepu. Valjda joj neće isteći rok trajanja. Podizanje BDP-a odgodila sam za sutra.