Priča o dva libra ča hi malo štijemo, a u njima piše sve ča smo…

Milan Rakovac (Arhiva Novog lista)

I opet Sirovich (na lakonski sud »Gospodina Prvog« o njegovu, Liviovu, ocu Bokelju; »Ah, quindi slavo!« - ah, dakle Slaven): »Za mnoge Talijane u Trstu ‘Slaven’ je čak gori nego ‘Židov’. Lice mog ispitivača, koje skoro da se širi u saznanju da je još jednom dosegao istinu, izražava apsolutni mir sa samim sobom. Ama kako? - razmišljam - zar nije ta ‘italianissima Dalmazia’ jedan od njihovih barjaka?«.

I dok Sirovichu osobne traumatske slike dopiru u svijest nagoneći ga da ZATO napiše svoje »neiskupljene vrhunce« (ali i »iredentističke visove« - dvosmisleni naslov, »irredente« doslovno znači neizbavljene, neiskupljene, neosolobodjene; ali i IREDENTISTIČKE kao politički pojam),.. one čvrsto fiksirane Slike Istre u mojim sjećanjima, koje me progone, jednako su nelijepe. Vraćaju se u svijest iz tamnih prostora memorije, u snovima, u asocijacijama. To su mahom, dakako, slike iz djetinjstva, a za moga djetinjstva Istrom je tekla krv; kako ča je rekla brižna una žena z Šajini; »zgor mene nebo, spod mene zemlja puna krvi, po krvi svoje fameje san hodila«.

Vajk vidin prid sobon jedanajst naših mrtvih mladići, partizani ča su hi beštije fašištičke pobile u našen Zablogu, poli same Rahovce, kako njin se mrtve glave tombulaju z ramena na rame, i ruke stržu po putu viseći kroz zbice škal ud voza ča ga voli potižu; ma ča to je ČOVIK, ter naši vozi su užali biti puni snopi, grojza, driva, i nas utroki zgor svega punih smiha ud dobre intrade - a sad su puni mrtvih ljudi...

Dosti dižgracije je bilo i poli nas; Baderna, Sutlavrieč, Rahovci, Štifanići, Banki, Jurići, Jakići, Jurcani, Heraki, Pajar, Katun, Kuneli...

Did mi je finija u logoru Flossenburg, otac pun balot na Križnjaku zgor Lima. Did Ive je da meštron uzidati kapelicu u Rahovci 1922. lita na kojoj se i danas vide slova »KRALJICE HRVATA MOLI ZA NAS«, i pak za tu hrvatsku stvar kako partizani su ubijeni Slavijo »Parentinov«, Zvane »Radanov«, Andjelo »Brbelov«, Djordan »Šimićov«, Albino »Martininov«, Mario »Klonov«, Pere i Andjelo »Luketin«, Nadalin »Fidelov«, Vinko »Kunelov«, Mate »Vrbešov«, Djino »Blažov«, Šime »Jajar«, Pere »Mačkov«, Blaž »Dalmatinov«, Djovanin z Heraki, Martin z gorinjih Čehići, Šime »Grašov« i Šime »Matiškin«, Gašpar »Belanov«, Nini »Banićov«, Ive »Bjanko«, Pinto »Kehčov«, pak stari »Fertik«, pak Albino »Bilinov« i Janko »Šimetin«, pak Talijan Dolfo »Krnjelov« i žena mu Ana z Žikovići...

To su sve bili najveći parat mladići za kojima si hlepeta bosih nog da ti udilaju sviralu eli hlepetac, koji bi zasvirili na organić i zakantali, koji bi ti dali stari mac harat ud zoga, pak bi ti ud sriće lipo slabo došlo; i najzad biš čuja škik mater i sestar - uvi je ubijen u raštrelamentu, uni se je sam ubija da ga fašišti ne ćapaju živega, uni drugi pak u jurišu, treti u zasjedi, Mario Milohanić vero u tenku,.. Mario ča nan je povida da će z tin karoarmaton dojti u selo i sve hiže š njin doli hititi, pak da ćemo nove i lipe uzidati...